Аутор књиге, Петар Милосављевић, бави се проблемима методологије, али и политикологије и наратологије. Верује зато да би истраживања приказана у овој књизи могла бити од користи за боље сналажење у свету у којем живимо. Нарочито ако се посебна пажња посвети недовољно осветљеној појави – наратив. Наративи су одувек били саставни део људске историје па су тако и део историје српског народа. Посебно су битни за изградњу националног идентитета свих народа па и српског. Тако је било док наративе српске идеје није почела да потискује хрватска идеја југословенства и хрватска идеја сербокроатистиско. Потискивању српске идеје доприносили су и наративи који су служили тим идејама. Чинили су то посебно у области филологије и националних наука. Под контролом владајућих идеја и наратива се нашао читав образовни систем. Деценијама је радио на погрешном изграђивању свести код младих на преузетим наративима. У тим наративима било је много реторике, лепих речи, празних обећања, смишљеног перформанса. Али, ипак, нечега није било. Није било логоса. То значи да су наративи заснивани тако да не доносе трајна решења, већ она краткорочна, срачуната на једнократну употребу.
Тачно се може установити кад су и где преци данашњих Срба погрешили. Погрешили су приликом стварања прве Југославије када су прихватили став да су тек племе једног троименог и троплеменог народа (1917–1918). И погрешили су кад су прихватили став у Видовданском уставу да њихов језик добије тронационално име: српско-хрватско-словеначки језик. Поред других грешака, које су тада чињене, ове су главне. Оне су велика огрешења о сам логос. Нема других народа у Европи који су такве грешке чинили. И нема народа који су их тако скупо платили. Ова огрешења треба констатовати да би се схватила суштина залагања српских филолога који су се после разбијања Југославије окупљали око Покрета за обнову србистике (проглашен је на Филолошком факултету у Приштини 1997. године). Суштина тога залагања јесте: да се Срби врате својој филолошкој традицији која је израсла на логосу филолошке традиције других европских народа, да, уместо владајуће сербокроатистике, обнове дисциплину о Србима – србистику. Тиме би се вратили у систем европских филологија из којег су стварањем Југославије били избачени. Изгубивши у новоствореној држави Југославији научну дисциплину о себи, Срби су изгубили основе свог одбрамбеног механизма. Постали су народ који нема чиме да се брани; народ који је пристао да се полако растаче. И на србистику, као творевину, треба гледати као на дело. И она је наратив на којем се могу изграђивати све националне науке које се тичу Срба. Оно што је препоручује, то су њене основе.
И србистика се може схватити као наратив. Али она није наратив изграђен на наративној истини, како ту истину назива Лиотар, већ наратив изграђен на логосу. Ова дисциплина треба да се брани пред логосима других националних филолошких дисциплина. И да се оправдава пред логосом опште и српске историје; настојањем да Срби, у филологији, нађу адекватно место у односу према другим народима
