Институт За Политичке Студије

Добрињска 11
11000 Београд

Контакт подаци

РЕПУБЛИКА СРПСКА У БОРБИ ЗА ДРЖАВНОСТ

Сажетак

У фокусу овог рада је актуелна политичка ситуација у Босни и Херцеговини, с посебним нагласком на Републику Српску поводом које се, и у којој се, воде два супротстављена (гео)политичка процеса. Први, којег карактеришу перманентни притисци Запада, те представника ФБиХ (више Бошњака него Хрвата), на Републику Српску и њен дејтонски, уставни положај у оквиру државне заједнице Босне и Херцеговине, и други, који представља борбу Републике Српске за свој аутономни положај у оквиру дејтонске БиХ. Ове две (гео)политике представљају и главнину садржаја овог чланка. Кад је реч о првом процесу, наведени су кључни примери и извршена детаљна анализа континуираних притисака, оспоравања, као и санкција према Републици Српској и њеним политичким представницима од стране Запада, нарочито високог представника УН за БиХ (свих седам – неког више, неког мање) и наметнутих антидејтонских и антиуставних институција, као што је Уставни суд БиХ, где су се на основу бројчане већине страних и бошњачких судија, под маском примене Дејтонског споразума, потврђивали закони и одлуке високог представника о одузимању дејтонских, уставних надлежности Републике Српске и доносиле одлуке које су ишле у прилог бошњачке визије централизоване, унитарне БиХ. Према српском виђењу, епилог ових потеза био би развлашћивање и укидање Републике Српске. Овакав тренд „креативне примене Дејтона“, нарочито је интензивиран доношењем тзв. Инцковог закона о негирању геноцида, који кореспондира са доласком на власт америчког председника Бајдена и његовим ставом да се „доврши“ посао на Балкану – коначним отимањем Косова од Србије и укидањем Републике Српске. Са тим циљем, кренули су амерички емисари и појачан је дипломатски, психолошки, политички и сваки други притисак на представнике Српске, превасходно на Додика, али и на руководство у Београду. Представници ФБиХ, поготово бошњачки, у недостатку „дејтонских“ аргумената, у сили Западних „аргумената“ виде начин за остварење своје државне визије – „целовите“, „јединствене“ – дакле антидејтонске, антиуставне и унитарне БиХ. Српска се на адекватан, демократски начин, супротставља антитејтонским и антиуставним мерама. Народна скупштина РС ставила је ван снаге брутални „Инцков закон“ и донела закон против омаловажавања Српске; одбила је да прихвати новог тзв. високог представника (Кристијан Шмит), који није добио сагласност Русије и Кине у СБ УН, као ни у Управном одбору ПИК-а (руски амбасадор није гласао). Такође, у Народној скупштини РС отпочео је процес укидања свих закона којима су отимане надлежности Републике Српске и преношене на БиХ. Република Српска дакле не жели сецесију, али чврсто стоји на бранику своје дејтонске и уставне позиције. Захтева да се, кад врати своје државне надлежности на ниво „слова“ Дејтона, кроз унутрашњи дијалог, без присуства спољних медијатора (што Бошњаци одбијају), нађе решење. У противном – решење је мирни разлаз. Треба указати да овај процес дејтонског или, евентуално, државно – независног позиционирања Републике Српске подразумева неколико услова: пре свега политичко јединство у Српској, сагласност и подршку руководства Србије, што се све скупа темељи на јединству српског народа у целини, те поуздане и моћне савезнике, као што су Русија и Кина, а то значи повољну глобалну геополитичку констелацију

Референце